Opera za decu Čarobna frula

Opera za decu "Čarobna frula"

U narednih nekoliko godina predstava, čija je premijera bila 30. septembra 1791. godine u Frajhaus-teatru na Videnu, u predgrađu Beča, izvedena je više od 200 puta, a ubrzo je osvojila i operske scene širom sveta.

Premijera i istorijski kontekst

Godinu dana pre premijere Volfgang Amadeus Mocart (1756–1791) našao se u finansijskim problemima kada je 1790. godine preminuo njegov pokrovitelj, car Jozef II. Mocartov prijatelj, slavni glumac, pevač, dramaturg i kompozitor Emanuel Šikaneder (1748–1812), koji je bio u istoj materijalnoj situaciji, došao je na ideju da napiše libreto za operu koja će obojicu izvući iz dugova. To nije mogla da bude bilo kakva opera, već pravi spektakl, a Šikaneder, koji je bio poznat po spektakularnim predstavama, odlučio se za žanr koji je pripadao popularnom pozorištu u Beču – magičnu operu. Profesor Piter Braskomb objašnjava da, iako se teoretski sve opere sa magičnom tematikom (vilama, vešticama, magijom...) vode kao magične opere, u praksi je to isključivo zingšpil (komična opera sa govornim dijalozima), i to magični zingšpil čiji je sastavni deo scenografija zasnovana na baroknoj pozorišnoj mašineriji. Dakle, iako su Mocart i Šikaneder živeli i stvarali u doba klasicizma, popularni teatar koristio je elemente prethodnog baroknog stila, odnosno scenografiju barokne opere. Barokna mašinerija omogućavala je brze promene scenografije zahvaljujući kulisama koje su se lako pomerale, a koje su dočaravale mesto na kome se radnja odvija. Kažu da je u Čarobnoj fruli bilo čak četrnaest ovakvih promena! Među specijalne efekte spadala je i leteća mašina, u kojoj su se tri dečaka ili Kraljica noći iz Čarobne frule spuštali na scenu kao sa neba. Mašina je bila ukrašena cvećem, a inače je u pozorištu često predstavljala i leteće kočije, zmajeve ili oblake. Gromovi i drugi zvučni efekti bili su sastavni deo ovakvih predstava.

Zbog svega navedenog, bilo je prirodno da Šikaneder radnju Čarobne frule smesti u nestvarni svet bajke, čiji se motivi prepliću sa mitološkim temama i masonskim simbolima (simbolima tajnog društva kome su pripadali i Šikaneder i Mocart). Kao i u svakoj bajci, i u ovoj se sukobljavaju dobro i zlo, da bi na kraju dobro, ljubav i vrlina trijumfovali.

Zatim na scenu stupa Mocart sa svojom vrhunskom muzikom – kompozitor poznat kao čudo od deteta, jer je sa četiri godine počeo da komponuje, a prvu operu napisao sa dvanaest. Iako je napisao oko 600 dela (simfonija, vokalno-instrumentalnih dela, koncerata, 22 opere...), govorio je – „opera je za mene na prvom mestu“. U Čarobnoj fruli, kako bi doprineo njenom „bogatstvu“, odlučio je da pomeša različite operske/muzičke stilove. Tako je, na primer, ulogu Tamina napisao u stilu italijanske opere (na premijeri ga je tumačio Benedikt Šak, koji je bio i odličan flautista); Paminina uloga je u stilu nemačke opere; Papagenu, najupečatljivijem liku ove predstave, dodeljena je muzika bliska narodnoj i arije koje će postati veoma popularne. Za svoju snaju Jozefu Hofer, poznatu po briljantnim koloraturama, Mocart je napisao jednu od, kako kažu, najtežih, ali i najefektnijih uloga u operskom repertoaru – ulogu Kraljice noći.

Premijera i izvođenje

Premijernim izvođenjem opere dirigovao je lično Mocart, a Šikaneder je tumačio ulogu Papagena. Nažalost, Mocart nije dočekao da vidi kakav je veliki uspeh doživela njegova poslednja opera – preminuo je dva meseca posle premijere. Bila je to prva opera koju je komponovao za jedno javno pozorište (sve prethodne opere naručio je dvor) i jedina opera iz žanra magične opere koja je ostala poznata do današnjih dana.