Изложба 'Џунк Џорнали'

Лажни архив, који је централни мотив ове изложбе, састављен је од рециклиране грађе. Ова рециклажа тиче се свих коришћених материјала и поступака који улазе у пројекат 'Џунк Џорнали'. Сегменти сећања у фотокопијама, пробним отисцима и одбачени комади намештаја и грађе који чине подлогу спојени су у нови контекст сурогат графичким техникама.
Миметички препознатљиви пејзажи и архитектуре појављују се у парт ијама са циљем да пренесу фрустрацију узроковану нетачним и фрагментираним памћењем. Трошна подлога или прљав и поцепан папир, на које је недовољно прецизно пренета слика из прошлости, мирисе устало и изгледа старо, чиме сугерише или подразумева неко неоправдано поштовање, због привидног историјског или бар сентименталног значаја. Прозивањем аутентичности искуства, али не пружајући дубину меморијалног значења, неки од ових радова као што су 4 прозора из серије 'Колико је сада дуг његов тренутак?' или 'Бејкер Бич' (2023) и 'Фул Метал Бланкет' (2024) остају двосмислени или неодређени. Уместо да ма према ком критеријуму они остваре статус естетског предмета какву ужива класична слика или графика на зиду, они остају спотакнути у тој борби чим посматрач уочи одваљена улазна врата или рам кревета закачене на зид. Уместо да буде документ, резултат има нестабилан статус. С друге стране, неколицина радова као што су 'Олтар земљи' (2023), 'Архетипски амбијенти – Шума' (2018) или 'Обала' (2018), приказују исти аутобиографски садржај пресложен и колажиран изнова, тако да у финалној појавности задржавају само слику колективне меморије и познате архетипове.
Потреба за каталогизацијом и колекционирањем као основним архивским поступцима обједињује овај пресек уметничког истраживања. Краткотрајан, задовољавајући осећај поседовања информације и докумената, учини се као контрола над ефемерошћу и непрепричљивим искуствима који ме чине човеком, а исклизнули су ми из свести тренутак након што су примећени. Они нису преда мном да њима манипулишем – преда мном је оно остало ђубре (џунк) које чини моје дневнике (џорнали).
Мина Ракиџич Достанић (1991, Београд) завршила је основне (2013), мастер (2015) и докторске студије (2021) на Графичком одсеку Факултета ликовних уметности у Београду. Стручна усавршавања стекла је и на Летњој академији у Салцбургу у Аустрији (2015), у Графичкој бази у Гуанлану у Кини (2016), на Уметничком институту Кала у Берклију у Калифорнији, САД (2018) као и на Академији Јан Матејко у Кракову у Пољској (2019). Приредила је једанаест самосталних и учествовала на преко седамдесет групних изложби у земљи и иностранству. Добитница је неколико награда и стипендија. Запослена је на Факултету ликовних уметности у Београду у звању доцента.