61. Oktobarski salon: Slučajnost Univerzuma

61. Oktobarski salon: SLUČAJNOST UNIVERZUMA

Period izložbe

Od 7. do 13. novembra 2026.

• DOB//Galerija

U selekciji francuskog kustosa Nume Hambursina našlo se 27 domaćih i međunarodnih umetnika koji će biti predstavljeni publici u 5 beogradskih izložbenih prostora, među kojima je i Galerija Dom omladine Beograda.

Već nekoliko decenija, koncepti istorijski neodvojivi od umetnosti – kao što su lepota, uzvišenost i remek-delo – isključivani su iz rečnika savremene kreativnosti. Ipak, oni i dalje zadržavaju svu svoju oštrinu kada je reč o osmišljavanju umetničkih dela i onoga što umetnici u njih ulažu. Razmišljanje o formi je, u stvari, preduslov za savremenu umetnost koja je istovremeno pristupačna i zahtevna, sposobna da kombinuje intelektualnu dubinu sa vizuelnom intenzivnošću.

Lepota je mnogo više od puke činjenice koja se spolja opaža, ona je izraz projekcije, volje koja se opire našoj vizuelnoj samozadovoljnosti i prolaznosti trenutka. Uzvišenost se pojavljuje kada reči postaju bespomoćne, na samoj ivici onoga što mašta još uvek može da obuhvati.

Remek delo se otkriva tokom vremena, kada se delo pokaže nezamenljivim i kada nijedna pojedinačna interpretacija ne može iscrpeti njegovu dubinu.

Niko neće naći definitivni odgovor u ovim rečima. Naprotiv, one povlače linije snage koje treba doživeti. Neizvesnost njihovih obrisa čuva njihovu plodnost i navodi svakoga od nas da formira sopstvenu procenu. Na taj način, one odzvanjaju definicijom Hane Arent o umetnosti kao:

„besmrtnom delu koje smrtne ruke mogu stvoriti i izvesti”

primoravajući nas da razlikujemo, među umetničkim delima, ona koja traju od onih koja blede.

Potičući iz različitih generacija i sredina i radeći kroz širok spektar praksi, umetnici čine umetničko delo mestom gde misao postaje prisustvo. Pogled na Svet postoji u potpunosti tek kroz formu koja ga prenosi. U toj tenziji umetničko delo stiče svoju nužnost, prevazilazeći i komentar i puki vizuelni efekat. Usred neprekidnog toka slika koje se trenutno zamenjuju, ono uspostavlja drugačiju vrstu trajanja. Pripada sadašnjosti, a da pri tom nije iscrpljena njom, svesna je istorije koja joj prethodi i onoga što još uvek može da prenese. Na taj način, jedinke mogu da uđu u dijalog, a da se ne rastvore u globalizovanom jeziku savremene umetnosti.

Andre Malro je ovaj zahtev formulisao rečima:

„Umetnost je ono što čoveka čini nečim više od slučajnosti univerzuma”.

Estetika tako prestaje da bude samo pitanje dekoracije. Ona dotiče ono što spasava postojanje od neznačajnosti, slučajnosti i puke nužnosti. Ovo nije nostalgičan povratak lepoti, već pokušaj da se shvati šta nas u umetnosti oslobađa od puke slučajnosti.

Ako je čovek slučajnost, umetnost je ono što se suprotstavlja toj slučajnosti.

Lepota nikada neće biti suprotnost posvećenosti. Ona je jedno od njenih najefikasnijih oružja. Umetničko delo deluje kada ideji daje oblik koji sama diskusija ne može da stvori. Njena snaga leži upravo u tome što prevazilazi slogane i uvrede i što je ukorenjena u dugoročnom – u sferi sećanja. Dopire do onog dela nas koji argumentacija ne može dohvatiti; premešta uverenje iz domena mišljenja u domen iskustva. Umetnost daje presudi vreme da sazri i čuva prostor u kojem se oni koji drugačije misle i dalje mogu sresti. Čulno i dejstvo se međusobno hrane, pa lepota nije apstraktna koncepcija koja pluta iznad stvarnosti. Ona je neiscrpan izvor otpora, horizont suštinski važan za transformaciju sveta. Ovde u Beogradu, u oktobru 2026. godine, ovo uverenje dobija posebnu rezonancu.

Galerija Dom omladine okuplja šest umetnika poreklom iz nekadašnje Jugoslavije, čiji umetnički putevi svedoče o značajnom mestu koje ovaj region zauzima u istoriji evropske umetnosti. Nastanjeni u Francuskoj, Filip Mirazović, Davor Vrankić, Brankica Žilović i Marko Velk izgradili su osobene umetničke opuse, istovremeno zadržavajući duboku povezanost sa svojim prostorom porekla. Dva rada Dada i Vladimira Veličkovića, istaknutih ličnosti evropskog umetničkog stvaralaštva druge polovine XX veka, smeštaju ovaj susret u širi istorijski kontekst.

Za ovu izložbu, prvih četvoro umetnika pozvano je da se bavi pitanjem lepote kroz dela posebno osmišljena za ovaj prostor. Slike Filipa Mirazovića preispituju predstave moći i nasilje istorije. Davor Vrankić olovkom stvara fantastične svetove izuzetne preciznosti, u kojima se čini da imaginacija pomera granice stvarnosti. Brankica Žilović koristi šivenje i vez kao alat za promišljanje o pamćenju i teritorijama. Crteži Marka Velka, rađeni ugljenom, oživljavaju figure prožete sećanjima i strepnjama savremenog sveta. Sve ove umetničke prakse povezuje ista težnja: njihova značenja ne otkrivaju se na prvi pogled, već zahtevaju od posmatrača da zastane i posveti im vreme kako bi sagledao njihovo puno značenje.

Oktobarski salon realizovan je pod pokroviteljstvom Sekretarijata za kulturu grada Beograda.