Dostojevski Moj Zivot

Лица

• Фјодор Михајлович Достојевски
• Хаџи Ненад Маричић
• Ана Григорјевна
• Ивана Поповић
• Пијаниста Стефан Ћирић

Опширније

Реч редитеља

Дуго се путовало до овог наслова. Много необичних околности је пратило рађање представе о Достојевском. Пре тачно двадесет година Федор и ја смо разговарали о таквој драми, са којом бих могао да дипломирам. Често ме је проф. Предраг Бајчетић подсећао да не заборавим на ту идеју. Нисам дуго могао да пронађем форму којом бих исказао све оно што говорим на предавањима о тој комплексној личности великог књижевника. Тек када сам схватио да се једино кроз лик Ане Григорјевне може у потпуности насликати, позоришним језиком, Фјодор Михајлович, почело је све да се склапа и заокружује.

Морало је тако бити, јер сама представа управо открива колико је посвећеност једне жене, њена жртва и одрицање у љубави, донела неописиво богатство светској књижевности. Да се нису срели Фјодор и Ана, тешко би творац „Злочина и казне“ успео да стигне до оних тренутака у стваралачком раду у којем су настали „Зли дуси“ или „Браћа Карамазови“.

Веома је дирљиво и надахнуто написана прича пером Ане Григорјевне Сниткине. Нико не остаје равнодушан када чита њене мемоаре па је логично да су све руске серије или филмови о биографији Достојевског, поприлично инспирисани њеним сећањима. Тешко да можете да нађете његову биографију која се, од његове четрдесет шесте године, не ослања на њену исповест. Њен дух изузетно, врло суптилним средствима, на сцени, оживљава Ивана Поповић. Публика ће јако добро разумети кроз њену игру колико је та нежна, али снажна жена, била истински део Фјодорових романа и реченица.

Када сам предлагао Народном позоришту ову драму, написао сам да поред свих достигнућа науке једино позоршна уметност може да отелотвори лик таквог књижевника чије смо рођење, широм света, славили или заборавили пре четири године. Управо зато и јесте био изазован задатак, да такву идеју доведем до краја – оживети га и учинити помало другачијим од онога што су предрасуде и легенде створиле.

Несумњиво да је због околности у којима је живео, као и због тог невероватног искуства на Семјоновском тргу када је за само трен избегао смртну казну, цео живот провео у страху од непредвиљивог. То је појачало његову болест, епилепсију, али и његове синтезе, промишљања па је Русија а затим и свет добио прозорљивог, хришћанског апостола који страхује од страдања у будућем веку. Нажалост, његови страхови обистинили су се. Двадесети век био је човеков највећи пад, у дугој историји цивилизације.

Оно што га чини толико привлачним данашњим читаоцима широм света, поготово онима који у студентским данима траже одговоре на највећа питања о људској души, јесте његов „пут до спасења“. Свим ликовима он даје избор којим путем ће наставити, путем добра или зла, путем греха или истине и управо у томе он нас приближава спасењу. Открива нам тајне којима се избављамо из пакла сопствених заблуда.

Необично је како се млади преобразе на другој години академије играјући његове ликове. Сви му се, касније, поново враћају. Зато у нестрпљењу, сви моји студенти, бивши и садашњи, ишчекују представу о том чудном човеку, који нас интригира јер нас је све преобратио.

Сигуран сам да би и данас призивао свет да се врати истини. Можда би се и сакрио да га не препознају, плашећи се распећа. Овај свет у којем живимо, са ужасом је предвидео и разумео, да ће кротки у том нашем свету бити сматрани идиотима. Ипак, наговештај да ће управо такви устати и поћи на велика дела, улива наду да се наш свет неће срушити под конформизмом, том религијом новог доба, већ ће се вратити својој суштини и љубављу ће спасити „природу своју“. Само љубављу.