Изложба 'Junk Journals'

Лажни архив, који је централни мотив ове изложбе, састављен је од рециклиране грађе. Ова рециклажа тиче се свих коришћених материјала и поступака који улазе у пројекат „Junk Journals“. Сегменти сећања у фотокопијама, пробним отисцима и одбачени комади намештаја и грађе који чине подлогу спојени су у нови контекст сурогат графичким техникама. Миметички препознатљиви пејзажи и архитектуре појављују се у партијама са циљем да пренесу фрустрацију узроковану нетачним и фрагментираним памћењем. Трошна подлога или прљав и поцепан папир, на које је недовољно прецизно пренета слика из прошлости, мирише устало и изгледа старо, чиме сугерише или подразумева неко неоправдано поштовање, због привидног историјског или бар сентименталног значаја. Призивањем аутентичности искуства, али не пружајући дубину меморијалног значења, неки од ових радова као што су 4 прозора из серије „How Long Is Now?“ или „Baker Beach“ (2023) и „Full Metal Blanket“ (2024) остају двосмислени или неодређени. Уместо да ма према ком критеријуму они остваре статус естетског предмета каkву ужива класична слика или графика на зиду, они остају спотакнути у тој борби чим посматрач уочи одвојена улазна врата или рам кревета закачене на зид. Уместо да буде документ, резултат има нестабилан статус. Са друге стране, неколицина радова као што су „Олтар земљи“ (2023), „Архетипски амбијенти – Шума“ (2018) или „Обала“ (2018), приказују исти аутобиографски садржај пресложен и колажиран изнова, тако да у финалној појавности задржавају само слику колективне меморије и познате архетипове. Потреба за каталогизацијом и колекционирањем као основним архивским поступцима обједињује оваj пресек уметничког истраживања. Краткотрајан, задовољавајући осећај поседовања информације и докумената, учини се као контрола над ефемерошћу и непрепричљивим искуствима који ме чине човеком, а исклизнули су ми из свести тренутак након што су примећени. Они нису преда мном да њима манипулишем – преда мном је оно остало ђубре (junk) које чини моjе дневнике.