Представа Пушкин.СЛУЧАЈ

ПУШКИН. СЛУЧАЈ

Представа на српском са руским титловима

Поштована публико, позивамо вас на нашу представу!

Желимо да говоримо о улози случајности у историји, у Пушкиновим делима, у његовом... и нашем животу...

📌 26.02.2026. у 20:00 ЛОЗИОНИЦА

Режија: Филип Виноградов
Асистент режије: Ирина Шаронина
Дизајнер светла: Андреј Елenin
Сценографија: Јевгениј Мардер
Покрет на сцени: Александра Аризанович
Костими: Наталија Нешевич

Глумци:

• Јевгенија Ешкина
• Данил Ковачевич
• Раде Маричич
• Никола Штрбац

ПОЗОРИШНА РЕЦЕНЗИЈА

Ана Тасић

Судбине искорењених људи

Пушкин. Инциденти, засновано на Пушкиновим кратким причама.
Режија — Филип Виноградов

Заснована на Пушкиновим приповестима "Бура", "Пушка", "Станични управник" и "Сеоска девојка", представа **"Пушкин. "Инциденти" истражују значење случајности у мозаичкој и отвореној форми кроз неколико различитих наратива (драматургија Филипа Виноградова и Данила Ковачевића). Фрагментарна радња открива бизарне околности једног непланираног венчања, које се тек много касније испоставља као колевка за друго (неочекивано) срећно утеха; након чега следе вечне, сурове сукоби између мушкараца (због жена), као и мрачан живот у провинцијској дивљини. На скромно дизајнираној сцени, уз ненаметљив додатак неопходних реквизита, глумци откривају необичан ток догађаја у наративном и драмском облику.

Режија Филипа Виноградова донела је необичну свежину нашим репертоарима, којима је крајње потребан нови позоришни језик. Особност приступа постављена је на самом почетку — понављањем свадбене сцене у цркви, што се може тумачити као наглашавање значења обмањујуће судбине; ово такође означава присуство редитеља, које касније poprima пуније значење. Драмска и епска снага првог дела ("Снежна олуја") и трагична вест о смрти оца, чије се срце сломило због одласка кћерке у Беч, у трећем делу ("Станични управилац"), посебно су упечатљиве.

Јевгенија Ешкина, Данијел Ковачевић, Раде Маричић и Никола Штрбац вешто граде различите ликове, приметно уживајући у овој блиставој театралности, која такође има комично значење — делимично захваљујући намерном одсуству реализма, на пример у случајевима када брадати глумци играју женске улоге. Представу прате руски титлови, а глумци повремено говоре руски (публика на премијери била је српско-руска). Публика је непрестано и понављано укључена у радњу: током пауза између сцена добијамо текстове за читање; наратори нам се директно обраћају и с времена на време доводе гледаоце из првих редова на сцену да би са њима играли или их фотографисали.

Облик извођења је стога веома отворен, брехтовски: илузија се беспоштедно руши, а наратор нас, између осталог, упознаје са околностима реконтекстуализације Пушкиновог заплета, играјући се самоиронично фрагментима разбијених очекивања. У том простору такође се постављају важна питања, која су директно упућена нама, указујући на безвременост Пушкинових значења и препознавање његових идеја у наше време. Поред осталог, покрећу се теме идентитета, смисла живота и уметничке креативности, слободе, репресије и промене, као и непотпуности постојања, наметнутих живота и недостижне истине која нам пролази поред носа. У том погледу сам чин режије се изнова проблематизује, не без ироније, као облик недостатка слободе, наметања техника и метода деловања — и на сцени и у стварности, која служи као полазна основа.