Izložba O istoriji ▪︎ Darije Petković, Neja Tomšič i Vladimir Živojinović

Istorija je čudna nauka. U današnjem svetu brze komunikacije i preobilja informacija, čini se gotovo trivijalnom i bezazlenom. Za većinu ljudi, događaji iz prošlosti su uvek blago udaljeni od stvarnosti i nemaju isti uticaj nakon što prođu godine, decenije ili vekovi. S druge strane, jasno je da svaki vladajući režim nastoji da kontroliše istorijske diskurse jer su oni sastavni deo nacionalnog i kulturnog identiteta određene grupe. Stoga se istorija uvek nadzire odozgo. Pobednik u sukobu se trudi da kontroliše istoriju kako bi bio zapamćen kao pobednik, i u tom procesu često dolazi do manipulacije kontekstima. Ovo je verovatno razlog zbog kojeg je danas granica između istorije i mitologije toliko nejasna i neodređena.

Dakle, istorija nikada nije sasvim statična i određena. Naprotiv, prilično je dinamična i promenljiva. Aktuelna situacija lako može transformisati percepciju prošlosti. Istorijski revizionizam se javlja u svakom režimu i svakom cajtgastu; novoformirane države teže da stvore sopstvene istorijske narative koji su često povezani sa sukobima, borbom i žrtvovanjem; savremeni vouk (woke) pokret poziva na preispitivanje tradicionalnih istorijskih kanona i zalaže se za reviziju istorije na osnovu današnjih etičkih standarda; sve moćnije korporacije, koje sada poseduju većinu medija i onlajn komunikacionih platformi, stvaraju sopstvenu istoriju zasnovanu na svojim kratkoročnim interesima, skrivajući ulogu velikih biznisa u turbulentnim događajima iz prošlosti.

Nepristrasna, objektivna i nelinearna istoriografija može otkriti niz paradoksa koji ozbiljno podrivaju ustanovljene i idealizovane herojske narative. Troje umetnika na izložbi pod nazivom O istoriji, Darije Petković, Neja Tomšič i Vladimir Živojinović, svako na svoj karakteristični način, istražuju istorijske narative, ali uvek drugačije i daleko od opšteprihvaćenih tumačenja. Takođe se često bave skrivenim epizodama velikih istorijskih narativa, uvek ih posmatrajući sa kritičke distance. Oni preispituju različite predstave o istoriji i njenu ulogu u kreiranju političkih i javnih diskursa sadašnjosti, baveći se specifičnim epizodama lokalne i globalne istorije (koje su neminovno povezane). Iako su njihove prakse potpuno različite, svo troje kombinuju sliku i tekst kako bi dodatno kontekstualizovali sadržaj.

U svom radu Damnatio memoriae, 2017-2024, Darije Petković se bavi načinima konstituisanja sećanja. Koristeći fotografije, nađene predmete, arhivsku građu i tekstove, analizira odabrane istorijske događaje koji su upisani u kolektivno pamćenje kroz javne i medijske diskurse. Rad prati i komentariše posledice društvene, ideološke i ekonomske tranzicije u Hrvatskoj, i širem regionu, koju karakteriše odbacivanje društvenih vrednosti egalitarizma i istorijski revizionizam. Centralna tačka serije su simbolične lokacije koje su obeležile noviju istoriju Hrvatske. Na izložbi su prikazana tri elementa ove serije; jedan od njih je rad Uvala Slana (2018), koji prikazuje mesto prvog koncentracionog logora NDH (1941-1945), čija se silueta nalazi na novčanici iz tog vremena.

U svojoj interdisciplinarnoj umetničkoj praksi Neja Tomšič često istražuje potisnute i zanemarene epizode iz istorije. U radu Opijumski kliperi, 2015-2024, koristi višeslojne pristupe, kao što su performans pripovedanja, knjiga umetnika, preuzete fotografije i tekstovi, kako bi sakupila i ispričala priče koje razmatraju nasleđe kolonijalizma, skriveno i ignorisano u zvaničnoj istoriografiji, a koje nudi odgovore na brojna složena pitanja vezana za aktuelne geopolitičke odnose. Opijumski kliperi bavi se periodom kada su zemlje istočne Azije bile prisiljene da uđu na globalno slobodno tržište, odričući se pritom značajnog dela svoje suverenosti. Rad otkriva nasleđe opijumskih ratova danas, jer su neke od najvećih banaka, osiguravajućih društava, investicionih i transportnih kompanija izgradile svoju moć na trgovini opijumom.

Vladimir Živojinović u seriji Dunavska divizija, 2022-2024, promišlja istorijske događaje iz veoma lične perspektive. Fokusira se na događaje oko proboja Solunskog fronta s kraja Prvog svetskog rata, u kojem je učestvovao njegov pradeda, a što je rezultiralo oslobođenjem Srbije 1918. godine. Serija fotografija, kombinovana sa objašnjenjima u tekstovima, nudi mikroistorijsku perspektivu i drugačije prikazuje događaje koji su danas sveprisutni u literaturi. Da bi se suprotstavio svakoj vrsti pojednostavljenog narativa, Živojinović primenjuje različite pristupe, poput fotografija pejzaža sa kontekstom, portreta, porodičnih arhiva, i stvara jednu ličnu topografiju koja pokazuje međusobnu povezanost zvanične i lične istorije.