Knjige su različite — i nije reč samo o koricama, ne samo o „zelenim i crvenim". Postoje knjige koje želiš da čitaš dok još imaš malo životnog iskustva. One koje te grade, koje postavljaju pitanja na koja još nemaš odgovore. Dostojevski, Tolstoj — to su knjige baš za takav trenutak. Teške su, ali potrebne.
A postoje i knjige sasvim drugačijeg reda. Njih poželiš kada si već skupio dovoljno iskustva i ne moraš više ništa da dokazuješ — ni sebi ni svetu. Kada jednostavno želiš malo da opustiš glavu, izdahneš i provedeš lepo veče.
Upravo takvu listu želim da podelim.
Moj izbor za prijatno veče — Olga Gromiko i Andrej Beljanin.
Kod Gromiko to je serijal „Kosmoouhi" (otprilike „Svemirske tikve") i sve oko njega — „Ekoouhi" i ostali delovi. Ceo serijal je divan od prve do poslednje stranice: živi junaci, topao humor i onaj osećaj kada čitaš i smeškaš se.
A ono najlepše — svaku knjigu možeš čitati zasebno, nezavisno od serijala. Ne moraš da pamtiš redosled, ne moraš ničega da se prisećaš. Otvoriš bilo koju — i dobro raspoloženje je zagarantovano.
Drugi serijal — Alisa Černišova, „Galaksija. Aldozar". Posebno nežno volim „Objekat broj trinaest".
To je veoma zanimljiv svet budućnosti, u kome jedni pored drugih postoje ljudi, viši ljudi i sasvim drugačiji oblici života. A glavno pitanje je: kako svi oni da žive zajedno? I još jedno — do čega možemo da dođemo ako ne budemo izvlačili pouke iz svojih grešaka? Priča kod Černišove nikako nije laka, tera te da razmišljaš — ali baš zato joj se i vraćaš.
I treći — Valentina Jelisejeva i njen ciklus „Urbana fantastika".
Ovde je svet u kome među ljudima žive i druge vrste — vampiri, vukodlaci, duhovi. I opet ona ista tema koja te kači: kako svi da koegzistiramo, kako da se slože oni koji su različiti? Iza svakodnevnih gradskih prizora krije se veliko pitanje o tome da li možemo da prihvatimo one koji nisu poput nas.
Već unapred čujem: „Fuj, pa to su knjige sa ženskim štihom, sve o ljubavi." Ali čim počneš da čitaš — shvatiš koliko sjajno te devojke razrađuju svoje svetove. A kako bez ljubavi? Nikako. Ljubav vole i dečaci i devojčice.
Stvar je u tome kako je napisano. Junaci su karakterni, živi, stvarni. Zapleti imaju zanimljive, promišljene linije, neretko sa detektivskom intrigom. Pokreću se pitanja nad kojima zaista poželiš da se zamisliš. Upravo te to tera da se vraćaš ovim autorkama — uprkos etiketi „ženskog romana" koja se mnogim od ovih knjiga ipak lepi.
Pa ako veče ne traži dubinu nego lakoću — to je baš ono pravo.
