Nepoznato plaši — pa priđite bliže: u Beogradu ljubitelji pacova menjaju javno mnjenje.
Uveče 26. avgusta književni bar Dobar Dabar u Beogradu na nekoliko sati pretvorio se u mesto gde je jedan od najpostojanijih gradskih strahova moglo da se doslovno uzme u ruke. Na četvrto okupljanje ljubitelja pacova došlo je oko 70 ljudi: vlasnici životinja, porodice sa decom i samo znatiželjni posetioci koji su rešili da se prvi put upoznaju sa dekorativnim pacovima.
Pažljivo su ih uzimali u ruke, mazili, razgledali i fotografisali. Ali ovo nije kontaktni zoo. Treba razumeti da su dekorativni pacovi veoma društvena i znatiželjna bića: veruju ljudima i rado se upoznaju s novima, može ih se maziti i češkati iza uha, mogu zaspati u vašim rukama ili se popeti na vaše rame da istraže. Pacovi su stvoreni za druženje i veoma podsećaju na pse po društvenosti.
Međutim, vlasnik treba da pazi da li gost pravilno drži njegovog pacova, da li ga steže previše, da li je vreme da se pacov vrati u transporter da se odmori, popije ili obavi malu nuždu. Pacovi su veoma strpljivi, ali vlasnici moraju biti pažljivi i brižni.
33 godine pored pacova
Organizatorica susreta Svetlana Pažilceva — fotografkinja koja sarađuje sa Polako Media. Njena priča počela je mnogo pre preseljenja u Srbiju, kada joj je majka u detinjstvu kupila hrčka, a kasnije su se pojavile miševi i druge sitne životinje. Kasnije je, na Ptičjoj pijaci u Rusiji, Svetlana sasvim slučajno nabavila „strašnog belog“ pacova i otvorila potpuno novi svet.
„Pacovi su kao psi. Vole ljude, vole da budu blizu i vole druženje. Pacovi su o poverenju“, — kaže Svetlana.
Svetlana naglašava da se dekorativni pacovi bitno razlikuju od divljih glodara — posebno po temperamentu i ponašanju. Iz generacije u generaciju odabirani su najmirniji i najumiljatiji primerci; ovi ljubimci prepoznaju vlasnika i svoje ime, mogu da se dresiraju i vole da rešavaju zagonetke.
Naravno, svi znaju da u prirodi glodari mogu prenositi bolesti. Ali domaći pacov živi u kavezu, ne šeta po ulici i nema gde da pokupi strašne infekcije da bi ih preneo... Ove životinje su vrlo uredne i bezbedne za čoveka.
Ipak, ne može se reći da je pacov jednostavan ljubimac kome su dovoljni samo kavez i činija hrane. To su socijalne životinje kojima je potrebno mnogo pažnje, mentalna i fizička stimulacija, i obavezno društvo svojih vršnjaka, pa se pacovi obično drže u istopolnim grupama od 2–4 jedinke (ili u mešovitim kastriranim grupama).
Pacovi žive u proseku dve–tri godine i skloni su slabijem zdravlju (najčešće je reč o onkološkim i respiratornim problemima), zato im trebaju redovni veterinarski pregledi, često i lečenje i injekcije. Veterinarska pomoć nije jeftina, i budući vlasnik to mora da razume unapred i da bude spreman i emotivno i materijalno.
„Pacov nema kratkog života, nego brzog. Mali su, s brzim metabolizmom“, — objašnjava Svetlana.
Divlji pacovi u prirodi žive manje od godine dana; njihov zadatak je dati potomstvo, nakon čega pacov gubi vrednost za populaciju. Ali ne i za voljenog vlasnika: pacove leče, operišu i spašavaju, produžavajući im život i dva–tri puta. Pacovi umeju da budu zahvalni, veoma vole život.
Kako je malo okupljanje ljubitelja postalo gradski događaj
Prvo okupljanje ljubitelja pacova okupilo je nekoliko desetina ruskojezičnih vlasnika; neki su doveli svoje ljubimce iz Rusije. Tamo klubovi ljubitelja dekorativnih pacova postoje od početka 2000-ih, dok u Srbiji treba početi ceo proces iz početka: nema izložbi, nema takmičenja, nema ozbiljnog uzgojnog rada, a veterinarsku negu za pacove teško je pronaći... ali postoji čet glodara u Telegramu, gde se može naći podrška i razumevanje.
Pre drugog susreta informacija je plasirana i na srpskojezičnim platformama, između ostalog na Polako Hedonist i Polako Media. Tada se ispostavilo da interesovanje nadilazi ruskojezičnu zajednicu: došlo je mnogo srpskih gostiju, neki su doneli sopstvene ljubimce, a da bi pomazili pacove formirao se pravi red. Desetine ljudi strpljivo su čekale da po prvi put dodirnu pravog pacova!
Četvrti susret potvrdio je da to više nije slučajno okupljanje nekoliko poznanika. Beogradski bar Dobar Dabar posetilo je oko 70 ljudi raznih dobi. Od 17:00 gosti su mogli da postavljaju pitanja o ishrani, zdravlju, karakteru i držanju pacova, a od 18:00 počelo je neposredno upoznavanje sa životinjama. Ljudi su dolazili ranije.
Fotografije sa susreta pokazuju atmosferu događaja bolje od svake statistike: pacovi mirno sede na ramenima i rukama, proviruju iz transportera, prelaze od vlasnika ka novim poznanicima. Pored njih stoje deca, tinejdžeri i odrasli. Neko je došao sa svojim ljubimcem, neko je prvi put u životu skupio hrabrost da dotakne pacova.
Takav format ne funkcioniše kao predavanje niti kao rasprava protiv stereotipa. On daje ljudima lično iskustvo. Upravo se to desilo i sa reporterkom Euronews Srbija, koja je pre susreta došla Svetlani na intervju. Na početku uključenja novinarka je strahovala da će je pacov ugristi. Na kraju priloga držala je belog pacova Fimu u rukama i priznala da su joj ponestale reči.
„Pacovi mog života": 15 godina u fotografijama
Susreti u Beogradu su samo deo Svetlaninog rada. 17. avgusta na glavnoj pešačkoj ulici u Vrnjačkoj Banji otvorena je fotoizložba „Pacovi mog života“. Ekspozicija, uključena u program kulturnog leta, trajaće do 20. septembra.
Na velikim ulično postavljenim panoima mogu se videti fotografije pacova raznih boja, različite dlake i oblika ušiju. Po rečima Svetlane, dekorativnih pacova postoji više od 40 varijanti boja; sreću se:
- crni
- beli
- crveni
- plavi
- siam
- bezdlaki
- kovrdžavi
- i druge varijante
Ali izložba ne liči na katalog rasa. Na nekim fotografijama pacovi poziraju među cvećem i voćem, na drugim pažljivo gledaju direktno u objektiv; možete videti različite poze pa čak i izraze lica. Negde u kadru pojavljuju se ljudske ruke — ne kao sredstvo zadržavanja životinje, već kao znak poverenja i bliskosti.
Svetlana je dugo želela da pokaže pacove iz druge perspektive: ne kao beživotne stanare podrumâ i kanalizacije, već kao pametne, uredne i društvene kućne ljubimce koji se vezuju za čoveka. Otvarajući izložbu, rukovodilac Kulturnog centra Vrnjačka Banja nazvao ju je neobičnom, ali je podvukao da u tim radovima postoji punopravni umetnički pogled.
Za Svetlanu fotografije imaju i drugo, vrlo lično značenje. Život pacova je brz, i snimak često postaje sećanje na ljubimca koji više nije s nama. Zato „Pacovi mog života“ nije samo pokušaj da se promeni javno mnjenje. To je i vizuelni arhiv kratkih života, svaki od kojih je bio važan svom čoveku.
Biti bliže umesto da se plašite
U srcu i beogradskih susreta i izložbe u Vrnjačkoj Banji leži jedna ideja: strah se najčešće održava na udaljenosti. Dok pacov ostaje apstraktno i nerazumljivo biće, lako je osećati gađenje. Ali veliki portret omogućava da se uoči ličnost i individualni karakter, a upoznavanje uz šolju čaja dodaje toplinu, znatiželju i poverenje.
Da, čajanka sa pacovima postala je višegodišnja tradicija u klubu ljubitelja pacova u Sankt Peterburgu, gde se takvi događaji održavaju nedeljno i okupljaju desetine repatih i dvopeških. I sada u Beogradu ta ideja više ne izgleda čudna.
Ako toliko ljudi želi da provede veče pored životinja kojih se mnogi boje, najvažniji rezultat je već postignut: umesto gađenja pojavila se znatiželja, a umesto potrebe da se skloni — želja da se pruži ruka.
