Protekla muzička nedelja izgledala je kao da ju je neko namerno sastavio od izvođača kojima odavno više nema šta da dokazuju — a ipak su svi izašli i isporučili materijal jači od očekivanja. I to u najrazličitijim registrima: od velikih rok bendova sa biografijom veličine zasebne serije do sasvim lokalnog inferalnog ludila.
Glavna tema nedelje kao da pripada istovremeno i Foo Fighters i Europe. Prva grupa zvuči kao bend koji je zaista preživeo smenu epohe unutar sebe: prepoznatljivost nije nestala, ali je u zvuku pojavila neka nova prvobinska težina. A drugi su još jednom podsetili da se može stareti ne samo dostojno, već i ubedljivo — tako da novi singl ne zvuči kao dodatak nostalgiji, već kao samostalan argument u korist sopstvene vitalnosti.
Uopšte, nedelja se neočekivano dobro složila za izvođače od kojih se želi tačno ono zbog čega su nekad i zavoljena. Tori Amos je upravo takav slučaj: tipična Tori Amos, ali u onom najboljem smislu — kada prepoznatljivost ne postaje samopovtaranje. Otprilike tu spada i Atreyu — metalkor bez suvišne uobraženosti, ali sa takvim skupom pravih intonacija da ponovo poželite da verujete u žanrovsku disciplinu.
Na klizavijoj teritoriji našla se Madonna, koja očigledno cilja negde sa predstojećim Confessions II, ali to radi bez osećaja velikog događaja. Ispalo je ukusno, kvalitetno i prilično telesno, ali ipak pre kao dobar haus-trak sa glasnim imenom na omotu nego kao još jedan pop-manifest. Ponekad je i to dovoljno — samo što su u slučaju Madonne očekivanja po definiciji malo okrutnija.
A glavno iznenađenje nedelje bila je verovatno Čuma od Ognjene Sekire i Julije Kogan. Ovde je sve lako moglo skliznuti u veselu šalu, ali umesto toga ispalo je nešto zaista moćno, skoro do naježavanja. U takvim trenucima posebno je prijatno što muzička nedelja još uvek ume ne samo da opravda očekivanja, već i da ih drsko preskoči.
#zaцениchо
#weeklymusicdigest
