Protekla muzička nedelja bila je izuzetno konzervativna — u dobrom smislu te reči. Gotovo bez pokušaja da se hitno izmisli novi jezik, ali sa primetnim brojem ljudi koji jednostavno nastavljaju da rade ono što znaju, i povremeno to rade čak bolje nego što biste očekivali.
Najveće prijatno iznenađenje nedelje svakako pripada Deep Purpleu. Bend od kojeg u nekom trenutku počneš da očekuješ samo još jedno uredno ponavljanje sebe odjednom je dao vibes najranijeg perioda — sa iskrivljenom, skoro blackmoreovskom slobodom u gitari. I upravo zato novi singl ne zvuči kao još jedna obavezna novost od starih majstora, već kao sasvim živo podsetnik zašto je sve to ikada zavolelo.
Uopšte, nedelja je dobro ispala za muziku koja ne pokušava da se svima dopadne. U pravom raspoloženju, setio sam se Hrvata Chui — kosmički džez za ljude koji generalno nisu dužni da vole džez, sa progom, elektronikom i osećajem soundtracka za neku balkansku naučnu fantastiku. A Primus, kao što i priliči Primusu, ponovo postoje u svom žanrovskom džepu, gde je svaki razgovor o normalnosti unapred besmislen.
Na težoj strani nedelje, Darkthrone su još jednom podsetili da oznaku black metal kod njih treba shvatiti pre kao oblik dugotrajne samooironije. Nije to baš veliki release i svakako nije muzika koja ostaje s tobom dugo, ali se sluša iznenađujuće svežo — kao čudan, pomalo karikaturaln, ali ipak simpatičan omаž veoma starim vremenima.
A nedelja se završila novim albumom Petera Framptona, koji lepo sumira ove dane. Dobra, ravna, ponekad čak previše ravna ploča za ljude koji još uvek vole gitarsku muziku u njenom starom smislu. Nije trijumf, ali ni razlog za žalbu: samo još jedna potvrda da muzička nedelja ponekad može da prođe bez senzacija i ipak ostavi sasvim jasan nakus.
#zaceničo
#weeklymusicdigest
